Песме Саве Мркаља

[ЈАО… ТРИСТА ПУТА]

---

Јао! Јао! Јао триста пута!
Пала нам је, пала коцка љута;
Море зала ов'је свет!
Лед и ватра, зрак и гром, и вода,
Звери, змије, гад од разна рода,
Често век нам чине клет!

Зло је мучно садашње поднети,
Зло нас бивше пече у памети,
Будуће већ једе нас.
Дневне туге рађају сне худне,
А сни ноћни растуже нас будне.
Јесмо л' без зла који час?

Човек, страва човеку ах! већа,
Гони правду, што је свију срећа,
Гони мир из света сав.
Вук не ломи реч, ни веру своју;
Топ и картач не привезу к боју
Анаконда, рис и лав.

1825.

ГДЕ ЈЕ РАДОСТ?

---

Сватко би довољан бити,
Сватко радост наћи рад;
Нитко не зна њу тражити,
Странпутичи стар и млад.

Сребро, злато ов сабира,
Затвора се с њим у зид,
Жедан, гладан у њ не дира –
О! тог ваља пожалит'!

Кад весео бити жели,
Други целу игра ноћ,
И кад свиће, н е в е с е л и ј
С а д с а м, каже, н е г с и н о ћ.

Серце лозна кап разгали,
Мисли онај, пак потом
Тражи друштво, и у шали
Одрон пије здрављу свом.

Код девојке тко нада се
бити весел и блажен,
Скоро тужан повраћа се
Од девојке преварен.

Радост заман тражити је,
Она иде уз жалост;
Што истина ако није,
Г д и ј е, рец'те ви, р а д о с т.

МАДРИГАЛ ЗА НОВУ ГОДИНУ

---

Чак с Капеле ти, Вило,
Кад реже оштра стужа?
Ал' бесмертну мал' Арфу ја не појем,
Ни Митру горду придобитком чести,
Ни главу златна Мужа.

Узлетив к небу, избирај са знојем,
Желећи песму искану извéсти.
К том спора, иди прести;
А немо реци: Десница Ти света!
Свог Шедијуса љуби млога лета!

БОЖИЋНА ПЕСМА

---

Дошла жељна већ кончина лета,
Рожден Христос, Откупитељ света.
Како јутром данак леп кад сване,
Јарког сунца лице јасно гране,
Церна тамност погибељне ноћи
У подземне мора јаме поћи:
Сад ће тако чезнут' јазичество
И његових капишта торжество.
Престаће нам зепсти мила мати
Да ће мож' бит' синка жертвовати.
Човек с Богом помирит' се буде,
Кој ће опет у рај примат' људе.
Грех Праоцев заглажден ће бити,
Смерти ће се жало утупити.
Адска врата биће разбијена
Враг и сила њег'ва сакрушена.
О милости Божје с висине!
О до суза весеља причине!
Рекао би' Ева сад говори,
Христу поздрав овакову твори:
Сине Божји! Да сам те родила,
Чин ужасни кад сам учинила,
Кад постадо несретна без краја,
Кад изићи морадо' из раја,
О да сам те онда породила,
К Судији би с тобом ишла била,
Онде, гди он у јарости сташе,
Кад се у гроб Едем претвораше,
Кад престрашно, ах, познања древо
Зашушти ми лишћем зовућ: Ево!
Мојим када муња блеск очима,
Кад громова чести треск ушима,
Кад су Божја уста прогласила
Суд на конац, ког сам се страшила;
Земља кад се сва потресе черна,
Кад ме несвест обузе безмерна,
Кад сам доле, да умрем, опала,
Борити се с мојом душом стала,
О да сам те онда породила,
К серцу би' те моме пригерлила,
К Судији би' с тобом ишла била,
Ја би' њему, Сине, говорила:
Не љути се, Оче, више на ме,
Моли ти се рођен мном Бог за ме.
Пак би моје тада очајање
Прешло мам у рајско радовање.
Рекао би Ева да говори,
Христу поздрав такову да твори.
Што нам треба сада говорити?
Какав поздрав Христу сатворити?
Кад је Адам спрама рају сио,
Плачућ кишу низ образ свој лио,
Весел би он простио злом врагу
Што му Еву области предрагу,
Да је Ангел наустио само:
Рожден Христос, смет' ћеш у рај амо.
Ево рај нам већ отворио се,
Очевидно Христос родио се,
Каква дакле буде наша радост,
Како врућа душа наши' сладост?
Кад се роди жељен синак Цару,
Ил' имањем земље Господару,
Која ту се не учини слава?
Колико се не весели глава?
Рожден ево Христос цар преблаги,
Христос мира слатког датељ драги,
Ког нас свију верна чува рука
От чељусти пакленога вука,
Кој нас слабе силом својом јачи,
Кад се напаст на нас наоблачи,
Христос свагда лепо и весело
Сви' добара оба света врело.
Радостију нек узигра свима
Чувствително серце у персима,
Нека света сви предели кличу,
Слава в вишњих Богу, нека вичу,
Нек се чују песне и тимпани,
Нек се воде игре и дивани,
данас нек се Добродјетељ сјаје,
Тко год може убогу нек даје;
Нитко данас код нас да не пости,
Изобилно сватко да се гости.
Гди је била омражња и вражда,
Љубов сложна и мир нек се ражда.
Нека пукне адски враг от једа
Пуне видећ нас љубовног меда.
Цветом љубве делми да кажемо,
Дан с радости каквом празнујемо,
Кој вам желим сретно празновати
Многа лета здраво дочекати.

ЗЕМУНЦИМА

(када су довршивали славно уздигнута
нова школска зданија)

---

Глас древни, у дне ком се не верује наше,
Да Орфеј на Исменским бреговима
Чињаше звер и камен словеснима,
Атине оштроумне басна б'јаше.

Ал', о Земунци, ово дело ваше,
Гле, исте басне чини истинскима!
Ко дође амо к Истра бреговима,
Имаде видит' што не вероваше.

Сад ваши труди ето ће отворит',
Где рачитељи могу настојећи
Одметат' зверство, нарав злу покорит'.

Камења ето, од ког ће потећи
Вам дуга слава; јер ће то говорит',
Земуна док је; што ће пак све рећи!

1822.

ЈЕЛЕНИ ДИЈАКОВИЋ

---

Јутрос ми рече вила посестрима:
"Жедниш ли, Сако, сам себека знати:
То немој све код своји' брига стати;
Прематрај 'од и туђим пословима!

Жедниш ли знати, радо л' госта прима,
И што замучи пријан, док те прати:
У своја недра озбиљски се вати;
Ти кључ имадеш грудма дволичнима.

Сагревају сва серца исто семе!
Мухамедском смерт стрела моја плећу!
Сад збогом! Гледе слатке сестрице ме."

То нек је тако: сумљати се нећу,
Да Ти, о Умна, све ме жалиш време;
Јер здравље желим Ти, дуг век и срећу.

1829.

СТАРАЦ

---

Сва ми тужном крепост оде,
Стар сам, слаб сам, о незгоде!
Једва лозна кап и шала
Би сад мене разиграла.
Оде моја сва милота,
Оде цвеће и красота;
Цервенило и белило
Из мог лица одлетило.
Мора серце да ми герца,
Јер на врати куца смерца,
Које око увек суво,
Које уво сваком глуво.

СОНЕТ ПРЕСЛАВНУ АРХИПАСТИРУ

---

Ограни, Звездо висока, ограни!
Већ дуго зебемо у чарној ноћи;
Нек Твој нам свјет буде сад у помоћи,
О Сунце, о Овчару свеизбрани!

Кроза Те светли Сербима су дани;
Сви гледе свезу; не сме вук ни доћи;
Глас "вера! језик!" ватра је тој злоћи.
Ал', мило Сунце, нам над главом стани!

Твој луг и с кладенцима чистим цвеће,
Та новост вечна, дух што с серцем пита,
Чест своју пролетњу пократит неће.

Зато је жеђца к дивној пламенита
У млого душа путни'; но без среће.
Сад сјај, помози; крин ми дај без мита!

Јуна 1828.

БЛАЖЕЊЕ ДЕВОЈКЕ

---

Ти крадом љубиш мене!
Од љубавице твоје
Све стрепи серце моје.
Брез надежде за нас.

Те очи, лишца мéне,
Нек' јада не зададу!
Да стар те љубим младу,
Нек' пак поживи глас!

МОМ ШАЉИВОМ ЗНАНЦУ

---

да се не срами слушкињу Савку љубити,
кад су то исто млоги велики људи чинили.

Non sit ancillae tibi amor pudori.
Hor

Зашто је не би
Герлио к себи?
Серце вели,
Она жели,
Пак срам да забрани луд?
Рабиње младе
Љубит’ се раде,
Често била
Љубов мила
Витезовом славним свуд.

*

Храброг Ахила,
Страх Грчки’ сила,
Гану танка
Лирнесјанка
Взором снежног лица свог.
Рабе лепота,
Цвет и дивота
Гану сина
Господина,
Царе Теламоне, твог!

*

Робињом плавом
Накићен славом
Атрид плану
Нит гди стану,
Док не плати љубви дуг.
Глед! Пета руски,
Цар, јунак мушки,
Катарини
Тежакињи
Би до смерти веран друг.

*

Савчицу види,
Пак се ти стиди,
Њу изгубит’
И не љубит’,
И не тражит’, бит’ њој драг.
О! слатка ока!
О! струка, бока
И уста медни’!
Цара вредни’!
О! да можеш бит’ с њом наг.

ПСАЛОМ 14 (15)

---

Ко стоји, Творче мој, у твоме двору?
Ко л’ сели там’ у твоју свету гору?

*
* *

Ко ’оди чист и делат’ правду скор;
Ком истинит свак серца изговор.
Чиј језик вешт - не ласти ни у чему,
Ко пакости не плете искрењему,
Ни доносе на туђу прима чест.
Пред њиме ништа је тко лукав јест;
Преславан пак, ко с’ живог Бога боји.
Закуне ли с’, код клетве он опстоји.
Он не меће на вишак сребра свог,
Нит мита узимље на недужног.
Ко твори то, прекретње руше л’ тог?

МОЛИТВА "ОТЧЕ НАШ"

---

О! наш оче! ти, кој јеси
На, и под, и над небеси,
Прељубезно име твоје
Свагда нека свећено је!
Царство нек нам твоје дође,
Кад у земљу прах наш пође.
Како твоју, драги боже!
На небеси Ангел може
Увек вољу да свершива,
Тако нек на земљи бива.
Дај нам хлеб, кој душу ’рани,
Теби да смо упитани,
Дај јошт’ сваки дан и јело
Које нужно јест за тело.
Сваки нама дуг опрости,
Кој нам узрок јест жалости,
Како што ми там’ овамо,
Дужницима остављамо.
Наводљивог искушења
Поистребљуј ти семења.
Сад и некад нас избави
Од зли’ врага и лукави’. Амин.

ПОБОЖНА ЈУТРЕЊА ПЕСНА

---

О преслатка јутра тада,
Леп кад нам свиће дан,
На мољење свето када
Миран дух је изазван!

Кад у часу тијаноме,
У ком чезне с гора ноћ,
Тужни дух мој Богу своме,
Који љубав јест, и моћ.

Кад би он рад лек рани,
Па у њега поуздат,
Њему, ком смо сви познани,
Стане љубав спомињат.

Пливам срцем у сладости:
Живот чемугођ је дан,
Образ Божје то Добрости
Види свуд у све уткан.

И код црвка, што у трави
Гмиже и кривуда сам,
Осећам ја љубав к слави
Бога оног, ког познам.

У босиљку, и у смиљу,
И код грма ружичног,
У извора ладни’ биљу
Жива гледим Бога мог.

Ђе у бићу моме није
Божја Благост и Милост?
Мој у мени разум штије,
Да сам зван у блаженост.

Заувана радосноме,
Послује ми крв, и свест,
И ја велим у злу своме:
С оне стране добро јест.

Нек ме злотвор скида с ногу;
Нек ме гони правичног:
Тужићу се верном Богу;
И стрпљење даће Бог.

Ако ће ме на смрт вући,
Клати ножем крвничким:
Молићу се умирући,
Да му прости са свим тим.

Ослоњаћу све ување
Само на те, Оче мој!
И све моје поуздање;
Известан је заклон твој.

Ти си љубав истинита,
Твар је твоја, ти мој Бог!
Нит кад мутан дух мој пита
За род зла, ил’ труда ког.

Ишчезнуће Сунце ово,
Као људски, слаби глас,
А изиће младо, ново
У свецки задњи час.

Већ смо дошли близу врела,
Дошли скоро у светлост,
Кад је душа продрела
Кроз претавну телесност.

Масти ће тад поспадати;
Гледаће се исти чин:
Истина ће с Правдом сјати;
Јербо то је свет њин.

ФЛАКОВА 26. ода у књ. I

---

Муса умилник, јаде и стра’ове
Бацам нек’ носе ветрови несташни
У море там’ Критско; тко с’ боји
Ледени’ страна под Арктом Краља
Што Тиридат сав стрепи, ја главу си
Не трем. Ој, која целовне Кладенце
Љубиш, виј цвет на сунцу што је,
Венац о виј Ламији ти моме,
Пимплејо слатка! без тебе моје све
Почести залуд; Њега је жицама
Новим, Лесвијском Њега лиром
Теби са сестрама славити ред.

КВ. ОРАЦ ФЛАК НА ТОРКВАТА

---

Ето, љубезни мој Торквате, пролећа! Весели се, живи;
скоро нас не буде за вавек!

Љут је одмаглио Снег; већ се повраћа пољама трава,
Гoрама зелена чест.
Земља помлађује лик; међу обале вода спласава,
Те мимотекућа јест.
Грација распасна сме у Сестара и Нимфа скупзбору
Коло заводити сад.
Не чекај бесмертно што! гле, сва Година каже уз Ору,
Која је благог дне тат.
Зефиру Зима скроча, и сласт Пролећа порази Лето,
Ком је изда’нути ред,
Јесен воћоносна род кад изнедрава зрели дочето,
И тад се врати лен лед.
Али што Небу гине, све надокнади окретна Луна;
Ми кад смо доспели там’,
Побожни Енеј где, Тул где, и Анк, што моћ блишће им пуна,
Сенка, и прашак смо сам.
Знаде л’ тко, Бози оће л’ још к досадашњем збиру данака
Сутрашњи придати дан?
Наследник не виђе твој у свеграбљиво лакоми’ шака,
Себи што даш љубазан.
Доле кад пао буднеш, и већ Минос пресветао за те
Тамо изговори суд,
То те ни племе, ни реч, ни спрам Бозима љубав, Торквате,
Не врати никад у пут.
Та не искупљује (знаш) ни Дијана из тавнице ада
Чистог Иполита свог;
Ни Пиритоју милом силан Тесеј поскида ти нада
Окова доњосветског.

МОМ НЕПОСТОЈАНОМ ЗНАНЦУ

---

Кад с болесним очима остави своју љубезницу и милосницу А н у,
пак поче Б а р и ц у миловати (по Орацију)

Знанац: Докле драг сам био теби,
Док ти другог драга не би,
Живио сам и срећније
И од Цâрā Персидскије.

Ана: Барицом ти док не плану,
Нит на страну верже Ану.
Што су биле све госпоје
Пред висином среће моје?

Зн.: Мене Бара, Нимфа струком,
Сад љубовном герли руком,
За њу готов ја у сили
Положити живот мили.

А.: Мене Франц Официр хвали,
Взајмним огњем љубве пали,
За ког да је каква сила,
Три би смертне чаше пила.

Зн.: Што б’ да с’ љубов стара врати,
Под чверст јарам нас ухвати,
Уклони се Бара жута
Одметнута теби с пута?

А.: Он је птица соко сиви,
Ти сердишко кермељиви,
Ал ти опет цело велим:
С тобом живит’, умрет’ желим.

МАТИ И КЋИ

---

М. Ти си била, драга кћери,
Свију цура весељак,
Зашто падаш, каж’ матери,
Сваки дан у назадак?
Могу л’ сузе уставити?
Или коју моја кћер
Жељу има испунити?
Ја сам, мати, кажи дер?
К. Заисто има осам дана,
Што ме таре зловољност,
Сваки пун је нови’ рана,
Оде песма и радост.
Једна би ме одучила
Мој за шалу ов’ немар,
Како би у мене била,
Мајко, ствар, ах! једна ствар.
М. Је ли, душо, рубац каков,
Свилен, златом извезен?
Или, може бит’, онаков
Што си вид’ла драг прстен?
Ил’ по моди оправица?
Ил’ што прави наш крзнар,
Нови ћурчић од куница?
Је ли, срце, таква ствар.
К. То су, мајко, лепе ствари,
Али, ах! не за ме сад,
Друга за њи’ када мари,
’Оћу ја да плачем тад.
Прстен, куна и остало
Јесу мален за ме дар,
Све ме то весели мало,
Жељну докле нејмам ствар.
М. Да препише, њега зват ћу,
Моје дете, што лекар,
Но јошт’ једно запитат ћу, -
Муж је, може бит’, та ствар?
К. Како? - - ах не! - - но јест, мамо!
На стран’ ћурчић и крзнар!
Надати се смем ли само?
Муж јест, он ми јест та ствар.

НОВА ПЕСНИЦА
НЕКОМ ИЗАБРАНОМ ГОСПОДИНУ САСТАВЉЕНА

---

Злато ти кити прстење руке,
Дете ти гладно плаче од муке.
Бедна ти жена по селу проси,
Цурица даре од тебе носи,
Влашком будалом тебе зовући,
Пред својим драгим мрско псујући,
Како јој велиш да ће ти жена
Због кашља бити маловремена,
Да ћеш је моћи за се узети,
Живити сретно с њом и умрети.
О води живиш и круву сувом,
Да туђем дадеш што тасту глувом,
Не пак да платиш дугове старе,
Ил кући пошљеш две-три крајцаре.
Купујеш турске сабље и пушке,
И примаш женски од људи ћушке.
Да ће те искат’, жена ти пише,
Но није коме говорит’ више.
Прстење продај, пак уже тражи,
Јербо си бивол, даље не лажи.