О Сави Мркаљу

ГОРДАНА ЂИЛАС

Библиотека Матице српске, Нови Сад

 

1783(?) - родио се у Ласињском Сјеничку, засеок Мркаљи. Основну школу завршио је у Сјеничку, а богословију 1798. у Карловцу. Није се никад женио.

1799 - добио је ослобођење од војне обавезе (потврду о томе добио 1825). У Госпићу ради као учитељ „славено-сербске” школе, од 1799. до 1801.

1803 - 1804 - школује се у Загребу, завршава оба семестра прве године Архигимназије.

1804 - 1806 - студент филозофије у Загребу на Краљевској академији знаности (то одговара трећем и четвртом разреду гимназије данас).

1807 - 1810 - у Пешти на универзитету где учи филозофију и математику.

1810 - појавила се књижица о српској азбуци - Сало дебелога јера либо азбукопротрес. Због жестоких реакција на књигу склања се у родни Кордун, па у манастир Гомирје.

1811 - пише молбу да се замонаши у манастиру Гомирју. Из молбе сазнајемо да зна немачки и латински. Знао је и француски, а разумевао грчки и јеврејски. Словио је за једног од најученијих Срба свога времена - доктор филозофије, астроном, математичар... Закалуђерио се крајем јула 1811. (ђакон Јулијан).

1813 - по сопственој жељи напушта манастир. Од 1813. до 1825. није могуће утврдити са потпуном сигурношћу где је све Мркаљ боравио и шта је радио. Био је углавном учитељ луталица. Зна се да је био у Турској, у банатском манастиру Св. Ђурђа, на Фрушкој гори...

1814 - вероватно ради као учитељ у школи у Бовићу, 1816. је вероватно у Карловцу.

1820 -1822 - у Далмацији, неко време је учитељ у Дубровнику, па у Шибенику ради у канцеларији Венедикта Краљевића где је вероватно остао до 1822, када се јавља у Земуну.

1825 - у Карловцу држи приватне часове латинског, а пре тога је извесно време боравио у манастиру Св. Ђурђа у Банату.

1826 - у затвору у Глини због насртаја на човека којем је предавао латински, а који је последица душевне болести.

1827 - 1829 - у карловачкој болници, да би крајем године био преведен у бечку болницу.

1833 - умире у душевној болници у Бечу.

ДУШАН ИВАНИЋ

 

Опус Саве Мркаља није из једне ни једнолике грађе. Обраде и варијације истог мотива (нпр. Мом непостојаном знанцу, Мом шаљивом знанцу), преводи/прераде, дијалошки односи, све то одговара пјесниковом полемичком духу. С друге стране, изразити примјери хумористичке интенције испољавају се, такође, у контрастним ставовима који се на крају измирују. Истовремено је тај филолог-пјесник сачинио једну од најтемељитијих, најпотреснијих, егзистенцијално проживљених пјесама зла у српској новијој традицији (премци су јој неки од средњовјековних зазива или крикова у познијим записима, у току расијања српског народа): лично душевно и тјелесно стање (Кад у горњокарловачку боловаоницу доспедох побеђен и остављен од свега света) универзализује се у сликама и исказима о људској природи и човјеку као извору зла.

Та разноврсност се осјећа и кад се у опусу издвоје мотивски кругови, било да се ради о еротским, било о сатиричним, шаљивим мотивима, пригодним или родољубивим мотивима. Уз то свака од пјесама у свом мотивском окружењу успоставља шири распон веза с пјесничком традицијом. Узмимо само као примјер његову Божићну пјесму, која носи у себи трагове пјевања на народну, у духу побожних спјевова Викентија Ракића и Милована Видаковића (рима, стих, мијешање црквенословенског и народног: вражда - ражда), истовремено прожета истинском религиозношћу, што је, с друге стране, уклапа у круг религиозних мотива, везаних за Мркаљеве преводе, који, како примјећује Амфилохије Радовић, потврђују пјесникову танану теолошку спрему.

У цјелини Мркаљев опус успоставља врло сложене и богате односе с цјелокупном српском пјесничком традицијом: астрофичним композицијама пјесник је потврђивао утицај народне поезије, док сонети потврђују утицај романске традиције; теоријским исказима о пјесништву опредјељивао се против античке митологије и заговарао риму, у знаку окретања од класицизма ка романтици (М. Павић). У овом духу је и прерада Гласа народољупца Л. Мушицког. Мркаљево невелико пјесничко дјело се прима као спона пјесничких образаца 18. вијека (нпр. Орфелиново Сјетованије наученаго младаго человека), јаких оквира крајишког пјесничког круга, везаног за романску традицију, класицистичких оквира које је поставио Лукијан Мушицки, те врхунаца српске романтике (у пјесмама Ђуре Јакшића и Лазе Костића, посебно у темама гоњеног пјесника, у еротским мотивима, у ритмичко-метричким импулсима, што се понајвише односи на пјесме Гдје је радост, Блажење девојке), док се сатирични стихови додирују с грађанском поезијом и струјом која има заступнике у Николи Боројевићу, Ј. Стерији Поповићу и Змају. Мркаљев јамб је, по оцјени Ж. Ружића, „право откровење за теорију и историју нашег стиха”, који је с правом додао како је пјесник имао „необично развијен слух за ритам и акценат”.

У кодирању смисла пјесничких облика, међутим, не треба превиђати утицај класицистичке поетике: простонародан, астрофичан стих Мркаљ узима за шаљиво-сатиричне теме, а сонет, сложену метричко-строфичну конструкцију, за једва прозиран смисао и сликовиту ријеч, која се тиче људске природе (Јелени Дијаковић) или пригодних, а општенационалних прилика (Сонет преславну Архипастиру). Уз то његова мисао тежи ка типизацији, универзализацији људских својстава, независно од жанра (Сагревају сва серца исто семе, Странпутичи стар и млад), што је такође једно од битних својстава поетике класицизма. Не мање је упадљив дискурзиван тон, везан за распоред и избор ријечи наглашеног општег смисла (усудно биће човјека, иманентност зла) или за склоност ка издвајању карактера, ситуација (Где је радост, Старац) људских особина (У своја недра озбиљски се вати; /Ту кључ имадеш грудма дволичнима, Сагревају сва серца исто семе! - у сонету Јелени Дијаковић). Ж. Ружић истиче „говорну тоналност” Мркаљевог стиха, која несумњиво одговара мисаоно-дидактичкој линији као једном од обиљежја класицизма, са сљедбеницима у тзв. школи објективне лирике, а потом (кад је ријеч о стиху) поезије В. Илића, допирући, наравно, до наших дана.

У серији неостварених, недограђених пјесничких опуса, у српској књижевности Мркаљ заузима посебно мјесто. Док су други пјесници, прекинути у стваралачкој зрелости (Бранко Радичевић, Јован Грчић Миленко, Војислав Илић, Бранко Миљковић, нпр.), досегли пуну концецтрацију барем у једном периоду и то потврдили својим збиркама, он као да је поезију писао случајно, изазван околностима или приликама, или реагујући на туђи текст. Отуда можда долази и њена изразита жанровска, тематска и стилско-реторичка хетерогеност. На другој страни, гледајући на њену унутрашњу форму, на стих, ритам, лексику, сликовитост, потврђује се из пјесме у пјесму пјесникова изузетна самосвојност, брижљивост и осјетљивост: оне га чувају од опонашања чак и кад преводи и прерађује или тим преводима и прерадама дају тон полемичке оријентације. Пјесник свог доба, пјева реагујући на савремене изазове, а упркос томе чува свуда свој глас.

ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ

Говор на промоцији књиге проф. др Жарка Ружића, „Сава Мркаљ, песме и списи“, у Новом Саду, 5. маја 1994.

 

У временима зла и безнађа када се на њега намичу и сила и рђа, и моћник и башибозук, када хоће да му утру траг и укину будућност, српски је народ увек одговарао речју за памћење и делом за незаборав.

Један од таквих одговора налази се данас пред нама – сабрано дело Саве Мркаља.

Невелико, рекло би се по обиму,  то је дело ипак големо по својим значењима и по својим дометима, нарочито у ономе што уноси јасан поредак у почетке нашега модерног језика. Сава Мркаљ је, наиме, поравнао онај пут којим је неку годину касније, силовито закорачио у свет Велики Народњак из Тршића да нас тамо на најбољи начин опет упише и поново представи.

Као човеку многих знања и вишеструких талената, Сави Мркаљу је, за највеће подвиге, недостајала Вукова чврстина и спремност на најљуће изазове и зато је тако дуго остао незапажен или, мекше речено, убележен негде на периферији српске културне историје. Новија истраживања, међутим, о његовом месту у историји нашега модерног језика (чиме се највише и најкомплексније бавио проф. Александар Младеновић), као и његово сабрано дело (које је приредио и око којега нас је, ево, окупио проф. Жарко Ружић), постављају Саву Мркаља тамо где му је одувек морало бити место: у темеље српског језика и, отуда, и српске културе и духовности.

Уз његово гласовито „Село дебелога јера либо азбукопротрес“, по коме га, с разлогом, најчешће помињемо, а сад и уз кратке списе, белешке и осврте који вишеструко сведоче о нашој духовној клими његова времена помињем овде само једну Мркаљеву „минијатуру“ у којој је он антиципирао управо наш најактуелнији књижевно-језички тренутак. Цитираћу је: „Познато је да је Грчки песмотворски језик... разлучен од говорнога грчкога језика, то јест: Грци два језика имају, један говорни а други Песмотворски... Ја кад певам – ... Сремачки, колико знам, певам…“

Ако Мркаљев појмовни систем преведемо и применимо на наше данашње прилике, постаће јасно колико двострукости у књижевном (песмотворском) језику једнога народа могу бити пре трагични камен спотицања него предност или привилегија. То је оно што многи наши писци, и многи наши лингвисти, не схватају, а што је својим сремачким певањем Мркаљ тако давно и једноставно формулисао. Сремачко певање, наиме, значи позив за екавски изговор у нашем данашњем стандардном српском језику, позив упућен Србима пре, може бити, више од 170 година!

О другим аспектима Мркаљевог дела говорили су, или ће пак говорити, други и позванији од мене, а ја бих да закључим: књига око које смо се вечерас окупили знак је непокоривости и неуништивости српскога духа, то је докуменат о пркосу злим временима.

Хвала Жарку Ружићу што је овакву књигу приредио и свима онима који су се заложили да она изађе у свет.

И да нас пред злом окрепи и ојача.

МИЛАН МИЦИЋ

Покрајински секретаријат за културу, Нови Сад

 

Сава Мркаљ појавио се на површини историјског да својим невеликим делом потресе један свет грађен међу српском друштвеном елитом Хабсбуршке монархије током 18. века, у епохи у којој се мењала колективна егзистенција Европе, а у чијем је оквиру, као један њен трун, прекомпоновано историјско и културно биће српског народа. Епоха згуснутог историјског времена, са мноштвом чулних призора и са високом фреквенцијом драматичних догађаја, потресала је Европу идејама француске револуције и њеним рефлексијама које су нудиле ново читање света, али поредак историјских појава, чињеница и стања, утемељен у 18. столећу, опирао се насилним визијама револуционарних промена. Зато се Сава Мркаљ нашао у чуду, затечен на ободу два света, оног окамењеног и старог поретка, и оног новог и још неутемељеног, свог у превирању, у сну и визијама, у контраверзама колективног илузионизма и историјске стварности. Као први који је у српској култури ударио на један једва саздан поредак током 18. века, којим се српска друштвена елита Јужне Угарске бранила од сопствених колективних страхова (страх од католичења и губљења идентитета и бића у шароликом мозаику народа и вера Подунавске царевине), а који су били контраверзна синтеза историјског искуства и колективних фикција, Сава Мркаљ био је искључен из живота и света на онај начин на који се искључују најнемирнији, они који уносе немир у беспоговорно устројство и у нешто што ни они најреволуционарнији духови не могу да разумеју попут недохватне спознаје.

Географски оквир, тј. простор у којем је Сава Мркаљ сазнавао свет, такође је битна одредница која је поставила његову историјску појаву као чињеницу која се нашла не само на рубовима два времена, него и као појаву која је изникла у међупростору културних целина, друштвено, материјално и верски кодификованих са ниским интензитетом међусобне комуникације, која је најчешће била пуна међусобних, историјским искуством утврђених стереотипа и предрасуда (док другачије историјско искуство не негира постојећи стереотип). Рођен и одрастао у свету Војне крајине, те највеће касарне у Европи, из које је Хабсбуршка монархија регрутовала најјефтинију војску свог времена, у геометријски исцртаном шаблону хијерархијски утврђених правила, у руралном миљеу Прве банске регименте, у којој је православна вера представљала још једну границу која је граничаре православне вере детектовала као различитост у односу на верску доминанту Хабсбуршке монархије, Сава Мркаљ је ту, на простору додира вера, спознавао свој идентитет и своју особеност, који су били и колективни предзнак народа којем је припадао. Сусрет Саве Мркаља, током школовања, са пургерским Загребом, био је сусрет сељака и војника са грађанском културом и са културом која је у свом бићу темељила садржај другачијег верског идентитета. На ободима српског демографског простирања, Сава Мркаљ је из перцепције граничара, у вишеслојном и вешезначном поимању те речи, могао да посматра тај други свет чија знаковност није био сељачки гуњ, војничка одора или православни свештеник. У таквој позицији, на тлу где су се различитости додиривале, прожимале и сударале, Сава Мркаљ је јасније и разговетније могао да осети сопствено биће и да осети језик као његов знак и израз.

Долазећи из простора историјске статике, што је представљао простор Војне крајине почетком 19. века, Сава Мркаљ, који је у себи носио давно искован народни језик као свој фундаментални слој, а охрабрен немирима своје епохе који су носили у себи нову идеолошку, грађанску ауру, сам изузетно образован, 1810. године, у Будиму, на видело историје и својих савременика изнео је невелику књижицу којом је кренуо у реформу писма, а која је потресла сав онај хомогенизовани поредак који је српска, православна, црквена хијерархија градила током 18. столећа на тлу Подунавске царевине. Сава Мркаљ, којег је гушила непомичност и окамењеност односа у Војној граници, поседовао је необјашњиву унутрашњу врелину која је тежила да се испољи ван тог правилима војничког и патријахалног света окованог простора. Он као да је био са тог статичног простора одапет у један другачији свет који се њему чинио мање згуснут, мање окамењен и много слободнији него што је он то у ствари био и где је његова потреба за слободним, чистим, његовим личним изразом добила револуционарни карактер и призвук. (Слично се нешто више од век касније догодило са његовим земљацима и творцима зенитизма Љубомиром и Браниславом Мицићем)

Револуцинарни чин, а потом и негирање тог чина, јесу сведочанство о једној великој усамљености. Оно што је започео, а потом се тога одрекао Сава Мркаљ, Вук Караџић је прихватио, довршио и изборио се да то дело остане трајно и велико у српској култури. Иза Вука Караџића стајала је једна снажна, нова колективна самосвест, стечена у српским устанцима почетком 19. века; једно новостечено осећање самопоштовања и историјске мисије, чија је рефлексија у сфери културе била његова појава. Иза Вука Караџића стајала је једна нова држава која је градила свој идентитет у корпусу европских држава и односа и део европских интелектуалаца којима је српска револуција била најдубљи и најпотпунији израз пробуђеног народног духа. Реформе Вука Караџића, које је инспирисао Сава Мркаљ, биле су отворени почетак процеса премештања културног средишта српске културе са простора северно од Саве и Дунава на простор јужно од њихових обала, а Хабсбуршкој монархији негирање руског утицаја међу Србима Јужне Угарске уграђеног у биће српске друштвене елите услед великог српског колективног страха 18. века - страха од наметања уније.

Из свих наведених разлога, историјска мисија промене српске културе није могла припасти Сави Мркаљу него Вуку Караџићу. Сава Мркаљ је био биће усамљено у космосу, човек око којег је била огромна, хладна самоћа. Покајник који се у једном тренутку усудио да нападне српску друштвену и културну елиту која је чувала својим језиком и књижевношћу свој културни елитизам и своју друштвену посебност, истовремено тврдећи да чува биће и идентитет свог народа. Сава Мркаљ није, усамљен, имао снаге за идеолошко прекомпоновање тог света; самоопседнутост српске друштвене и културне елите Јужне Угарске својим великим страховима била је довољно снажна да натера човека који је долазио са обода српског етничког простирања да се одрекне свог дела. Афективни однос црквене хијерархије према Сави Мркаљу и негирање не само његовог дела, већ и његовог постојања, били су портрет великог друштвеног страха српске елите Јужне Угарске, којој је дело Саве Мркаља престављало субверзивну појаву у конфигурацији утемељеног поретка. Сава Мркаљ, без превише избора у животу, постепено је са тих рубова светова прелазио са простора овостраног у простор оностраног, остајући једна од најтрагичнијих фигура српске историје и културе.

МР ВЛАДО ЂУКАНОВИЋ

 

Ко је реформисао српску азбуку? Одговор на то једноставно питање можемо наћи на све стране; зато га, ваљда, сви знамо и зато је увек исти. Ево једног прототипског одговора:

„А 1818. Вук Ст. Караџић извршио је реформу српске ћирилице. Полазећи од начела ’пиши, како говориш’, избацио је све сувишне знакове старе азбуке; задржао је 24 слова и увео 6 нових слова … за посебне српске гласове… ђ је унео према нацрту Лукијана Мушицког, ј је узео из латинице, љ и њ је направио спајањем слова л и н са танким јером; ћ је већ постојало у југослов. ћирилици, а џ је узео из старе румунске и српске ћирилице.“ [Енциклопедијски лексикон „Мозаик знања“ – Српскохрватски језик, Београд, 1972, с.в. ћирилица]

Вук реформисао азбуку, Вук пошао од начела пиши као што говори, Вук избацио сувишне знакове старе азбуке, Вук донео азбучно савршенство у коме једном гласу одговора једно слово… Већ стотинак година учимо ово као мантру, иако већ два века и пет година знамо да није било баш тако. И занимљиво је како се нека знања лако загубе и забораве. Тако је, на пример, када смо 1987. године славили два века Вука, један од познатијих проучавалаца Вуковог дела, у заносу слављења Вука, пос­тавио себи питање на које је одмах и одговорио:

„Или, на пример, откуда Вуку та генијално-једноставна азбука? Нигде у свету није нашао пример за ­­’копирање’­­­­­­! Али, кад читамо његова писма, видимо да и то потиче: из простог, здравог народног разума (још један његов омиљени израз, и још један наш велики заборав!).“ [Драгиша Витошевић,  „Вук и ми, данас“, Књижевна реч (Београд), бр. 306, 25. 9. 1987, стр. 7]

Вук заиста „нигде у свету није нашао пример за ­­’копирање’­­­­­­!“ Био му је пред носом и добро му је био познат тај пример који је копирао. Нашао га је у књижици Сало дебелога јера либо азбукопротрес, коју је 1810. године у Будиму граду објавио Сава Мркаљ.

У тој маленој књизи, која има свега 18 страна, Сава Мркаљ је пошао од једноставног закључка: „Отуда излази да за један језик треба онолико слова колико све ријечи његове имају простих гласова. Ако их је мање, онда нећемо моћи да запишемо сваку ријеч… 

Ако их је пак више, онда она, осим што су непотребна, могу с временом и да штете језику.“ Да би одговорио на питање које је сам себи поставио – Колико Србљи за језик свој требују писмена?, Мркаљ је постројио 42 слова дотадашње азбуке (Слика 1. Стара азбука). Затим је на шест страна анализирао ту азбуку, а потом је, на две и по стране, обавио липосукцију, уклонивши сало из старе азбуке. После Мркаљеве липосукције, српска азбука први пут је показала своје савршено тело (Слику 2. Мркаљева реформисана азбука).

Обратите пажњу, те 1810. године добили смо савремену ћирилицу од 29 слова, у којој за сваки глас имамо по једно слово. У Мркаљевој азбуци слово дь увек и само означава глас ђ, слово ль увек и само означава глас љ, слово нь увек и само означава глас њ, слово ть увек и само означава глас ћ. На Слици 2 лепо се види да је Мркаљ, језиком савремене науке речено, дефинисао фонолошки систем од 29 фонема и да је за тих 29 фонема предвидео 29 графема. Тај чисти однос гласова и слова, тј. фонема и графема, не нарушава чињеница да четири слова нису представљена једним знаком, него двознаком – та слова од два знака увек и само означавају по један глас.

Мркаљ је био потпуно свестан графичких „недостатка“ своје реформисане азбуке. Зато је на стр. 11 поменуо слово ћ (које би се могло користити уместо двознака ть) и зато је на стр. 13 написао:

„А шта да радимо са танким јером, да ли да га задржимо или да га одбацимо пошто ни оно није слово? – Што се мене тиче, требало би да слова дь, ль и нь (као што имамо ть) изрежемо у неком облику, па да онда и танком јер покажемо којим је путем отишло дебело јер.“

Другим речима, он се бавио ре­фор­мом система гласова и слова; њега није занимао изглед слова. Он је био теоретичар језика, а не дизајнер слова. 

А на последњој страници своје књижице, Сава Мркаљ је написао знамените речи: „Од данас сав наш правопис долази под ово начело: ’Пиши као што говориш.’“ 

Све то објављено је у септембру 1810. године, три и по године пре него што је Вук Стефановић Караџић први пут написао нешто о језику. И све смо то ми, некако, заборавили.