Наручи

НОВА КЊИГА ЗАВИЧАЈНОГ УДРУЖЕЊА „САВА МРКАЉ“

Недавно је, у издању Завичајног удружења „Сава Мркаљ“, из штампе изишла књига пјесама „Испод пепела“, аутора Бошка М. Бућана. Књига је штампана у спомен на Саву Мркаља, генијалног реформатора српске азбуке, поводом 235 година од рођења и 185 година од његове смрти.

Књига се састоји из два циклуса. Први циклус „Пред капијом новог живота“ садржи духовну поезију, а други циклус под називом „Уточиште“ је пројекат заснован на безавичајности и раздомљености. Аутор пјева о једном свијету који је нестао, а кад све нестане онда се враћа ономе што је једино преостало, а то су успомене. Свака његова пјесма је једна слика која је у њему дубоко урезана.

Пјесму „Искра наде“ пјесник започиње стихом:

Срушена кућа у трави лежи,
И моја дјеца за њу се моле;
Зима је стигла, напољу сњежи,
У мени трају дани што боле.

Ти дани што боле, настављају се и у пјесми „Пустош“, која почиње стихом:

У кући мојој, чим се смрачи,
Ноћ почне црну пређу да мота,
Вјетар долази да ту коначи,
Да јој удахне мало живота.

Бућан није само пјесник опјевавања, већ је и пјесник приповиједања. Он и даље сања дуге избјегличке колоне, које на врелом августовском сунцу напуштају Крајину, тако да се његова пјесма показује као својеврсно сусретиште и сјециште лирског и епског. Све његове пјесме писане су тзв. везаним стихом, што велики дио читалаца воли.

Књига има 96 страна, штампана је у тврдом повезу и може се поручити преко Удружења по цијени од 500,00 динара.

 

 

ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ

МУЧЕНИК

                          Сави Мркаљу

Уз цику малих чупавих ђака
Корача смерно тај мршави створ;
По брдима родног Сјеничака,
Озбиљан, као стари професор.

Сан је за њега најбоља јава,
Одсањан у бајти крај границе;
Слабашно тијело, а моћна глава,
Винуће га до звијезде Данице.

Пламени језик вериге лиже,
Чује се само шкрипање пера;
Сунце се споро над воћар диже,
Смијеши се „Сало дебелог јера“.

Крај толике свјетлости у себи,
Мисли склизнуше ка влажној јами;
Претешки живот душу му преби,
Несрећник сконча у мрклој тами.

 

 

МОЈА МАТИ БОЛУЈЕ

 

Још од оне страшне „Олује“,
Од оног гадног, крвавог рата,
Моја мати озбиљно болује,
Уздахом дубоким ваздух хвата.

Сјети се често дуге колоне
Пуне знојавих и сузних лица,
Која душмани опет прогоне,
У низу тракторских приколица.

Илиндан бјеше прије два дана,
Громовник пара сводове плаве;
Остаде кућа незакључана
И колачи од сеоске славе…

 

 

ЗИМА НА СЕЛУ

 

Слажу се пахуље на пут,
У кости улази влага;
Ћаћа огрнут у капут
Жури у шталу до блага.

У пећи буква се жари,
Високо варнице лете;
Гра’ се у лонцу вари,
Док мати чарапу плете.

Мирише погача ражена
По жрвњу и по мукама,
Умивена и мажена
Моје матере рукама.

Спушта се први мрачак,
Још мало па треба лећи;
Већ се и жути мачак
Протеже испод пећи.

 

 

MИРИС ДУЊА

 

Моја кућа дуњама мирише,
Јесен кишом по вратима шара;
Штa је било тога нема више,
Пећ зидана давно је без жара.

Моја кућа препуна је дуња
Тамножутих к’о црквена звона;
Пун мољаца ђедов кожун куња,
А до њега без рама икона.

Моја кућа – чувар успомена,
У тишини троши задње сате,
Зна и она да нема времена
Да се дани мог дјетињства врате.

Моја кућа годинама ћути,
Пуна влаге и мемљивог иња;
Док удишем мирис тамножути,
Са тавана ситни прах ромиња.

Моја кућа није више моја,
На ормару гнијезда су птичија;
Без прозора и без кућног броја,
Моја кућа сада је – ничија!

Наручи
Молимо унесите вашу е-маил адресу да бисмо вас контактирали